AnaMarija

5
Share
Copy the link

Anamarija. Bilo je to tako ozbiljno ime. Uostalom i Anamarija je izgledala ozbiljno. Bila je dobro odgojena devojka, krhka i nežna. A ja, stari jarac gledao sam je kako raste, kako pupa i planirao sam ubrati cvet, učiniti njeno cvetanje nečim najlepšim što će doživeti.

Mladići su trčali za Anamarijom u čoporu. S prozora sam znao posmatrati kako je prate do ulaza naše zgrade, kako pričaju na rastanku. Ne, ti njeni vršnjaci ne mogu joj pružiti ni deo onoga što ja imam za nju. To divno, vitko mlado telo treba ljubiti uvek nanovo, trba biti nežan, strpljiv.

Treba pokucati na vrata njene mladosti nežnošću lakog leptira, dahom uzvišenog stiha. Voleti treba Anamariju. Napši stanovi su bili na istom stubištu, delili smo naše dolaske i odlaske u slučajnim susretima. Prijateljevao sam sa njenim ocem dok je njena majka uvek bila nekako drsko odbojna prema meni.

Neženja, mada i dobro situiran i još uvek mlad nije bio poželjan u blizini njene Anamarije. No grešila je, jer ja sam devojku želeo odvesti u vrtove čežnje i pomoći joj da stasa u poželjnu, samosvesnu mladu ženu. Gde li su oni dani kada su majke bogato darivale umetnice ljubavi da njihove dečake upute u svet čula. A moja Anamarija? S knjigom u ruci, naočarima na nosu, knjigama pod miškom i trči od lekcija klavira do baleta.

Šta li je Anamarija znala o ljubavi? Mesecima sam razmišljao kako da osvojim Anamariju. Kovao sam planove, maštao, sanjao u koloru, priželjkivao, prisluškivao. I kako to obično biva šansa se pružila sasvim iznenada. Na poziv sa sela njeni su roditelji hitno otputovali do bolesne bake, a devojka se iznenađena zatekla, bez ključa.

U žurbi, susedi su mi objasnili kako odlaze i smatrao sam čistom pristojnošću da sačekam dete. Tada nisam znao da je baš tog dana izgubila ključ i da je prepuštena mojoj milosti. Dakle vrebao sam iza vrata svog stana poput starog lukavog mačka. Bilo je to podlo, no mogli smo oboje izvući nešto lepo i dobro, zar ne? Osluškivao sam šumove, korake.

Moja žrtva će sigurno doći. Ustrčala je stubištem do stana vrlo bučno, kao i obično i upala u kadar moje špijunke. Uporno je zvonila, no vrata su nemo i hladno ignorisala njeno nestrpljenje. Tada je nastupio veliki čas.

Nastupa Branko. On će objasniti mišiću kako mame i tate nema kod kuće i kako ih ona može sačekati kod njega. Dobro, to oni nisu poručili, no zar ima u tome nešto loše? Uostalom, ta zajednička stubišta zbližavaju ljude. Dobro susedstvo je osnovna tačka sigurnosti u košnicama grada.

Devojka je bila ljuta, pomalo umorna. Nije dopuštala šansu da se prestane ljutiti što je baš toga dana izgubila ključ. Ipak je ušla u moj stan. Bilo je to prvi put da je posetila moje skromno gnezdo i učinilo mi se kao da je sve zablistalo, da su lusteri od najfinijeg kristala, da šeta po pahuljicama persijskog ručno tkanog saga.

Učinilo mi se da se kroz prozor naziru tornjevi Notre Dama, a da ispod nas mirno teče Sena. Sela je na fotelju ispred kamina. Bila je jesen i toplina lepog sunčanog dana stvarala je miran i opušten ugođaj. Pripremio sam topao kakao i pridružio se princezi.

Činila se još sitnijom no inače onako ušuškana u ogromnoj fotelji. Spustio sam se na tepih pored nje i ježio se od pomisli kako bi bilo divno uvesti divno biće u svet ljubavi i strasti. Razmišljao sam kako da počnem, a da sve ne pokvarim. Kako da skinem prvu krpicu s nje, kako da prikupim njeno poverenje.

Mirno je sedela pijući svoj kakao ne pokazujući nikakve tragove panike i straha. Kovao sam jedan od planova, već dobro znanih. Najpre bih ljubeći njeno nežno lice, uši, vrat svukao odeću i oslobodio telo koje bih isto tako ljubeći i milujući osvajao milimetar po milimetar. Ljubio bih mali trbuščić, zario bih lice tamo gde još niko bio nije.

Osvajao bih latice nedirnute i čiste ljubavi. Grickao bih njene guzice, sve bi bilo moje. Mazio bih njena mala stopala, ljubio prstiće i slinio po kolenu. A da naprosto zaboravim sve? Da odustanem od mog podlog cilja i ostavim dete u njenoj mladosti, bez mene.

Pesimizam se upravo razilazo mojim mislima kad je Anamarija naglo ustala sa fotelje. Brzo je stala skidati svoju odeću koju je vrlo neuredno bacala po stanu. Možda je to trebalo izgledati seksipilno. No nimalo erotike nije bilo u tom njenom postupku.

Stajala je ispred mene naga, što bi rekao naš narod k’o od majke rođena. Zinuo sam, predpostavljam i široko otvorenih očiju promatrao to mlado, jedro telo kako nepomično stoji ispred mene. Bila je poput najhladnije skulpture, savršene kamene statue u čast boginje Venere. Jednako drsko me obavestila da troši pilule, već godinu dana i da nemam brige.

Tada je klekla, otkopčala moje pantalone komentarišući: “Ajde da vidimo šta striko ima…”, Nešto u tom smislu. Pre nego što sam se snašao svojim je malim belim rukama izvukla iz gaća ono moje zaprepašćeno i mlitavo što sam mislio da će je izludeti. Tada je zarila lice u to moje izdajničko krilo. Odviše preneražen, polako, sasvim sporo sam shvatao da to nije baš dete, da poznaje anatomiju bolje nego što sam očekivao.

Anamarija je znala sve. Udaljio sam Anamariju, odgurnuo plavu glavicu od njenog toplog sladoleda, podigao je na ruke poput bebe držeći je ispod ramena. Gledao sam te modre oči koje su spustile obrve, ali ne od stida već da bi promatrale spolovilo koje se upravo uzbudilo. Stric Branko je blistao u punoj snazi, a Anamarija se obliznula gledajući ga kako stoji uspravno.

Ipak sam je poneo ka krevetu. Spremno je legla široko raširenih nogu, a desnom je rukom odmah počela obrađivati svoju gladnu strinu. Smatrao sam da treba da postupim pedagoški, da je kaznim za njeno razvratničko ponašanje, da joj pričam o tome kako je mlada. Ali mlada lepotica se samo protezala po krevetu otvarajući mojim očima toliko dugo željeni prizor.

I dalje je mazila plave dlačice. To me je izludelo. Gaće sam svlačio dugo, polako. Želeo sam da čeka, da želi strica Branka.

Ustvari, želeo sam da zaista uživa u onome što smo nameravali učiniti. Ali nisam mogao dopustiti da me na takav način zaskoči. A ne, dok Branko ordinira nema hop-cup. Sada je sakupila noge, gotovo ih stisnula.

Čekala je. Seo sam pored nje i počeo je nežno milovati. Bila je mirna, tiha i nekako pokorna. Čekala je svaki moj dalji potez.

Njeni su prsti bili slankasti, a nežna se noga izvijala ispod mojih poljubaca. Kolena su drhtala poput pahuljastog kristala maslačka. Sisice su bile male i nežno ružičaste. Gutao sam ih čitave i slusao muziku njenih tihih uzdaha.

Tu i tamo dodirnuo bih retke dlačice ispod kojih se krio kanjon za mene. Lagano bih poljubio početak doline i kod svakog polju*a sve se više otvarala. I opet za mene. Svaki je poljubac osvajao nove teritorije i spuštao se niže do kote oko koje se svet i onako vrti.

Prekinuo sam igru i prineo njenim ustima strica Branka. Pohlepno je gutala i sisala, ali nisam joj dopustio taj luksuz za dugo. Milovao sam joj belo lice njegovim sjajnim vrhom, lagano je udarao po obrazima. Protezala se za njim, lizala ga kada se ukazala prilika, želela ga je progutati.

Dao sam joj ga da ga još malo sisa. Zatim se vratih njenom telu. Gledao sam kako se predamnom otvaraju vrata, kako nastaje čarolija. Jezikom sam lako ispitivao prag ulaza u lepotu njenog cveta.

Čitava nauka mogla bi se razviti od tih pokreta, nežnosti i strpljenja koje sam ulagao. Anamarija me je sada želela više nego išta na svetu. Bila je spremna da je uzmem. Pod leđa sam joj stavio jastuk, oslobodio njene još uvek zarobljene ruke, kleknuo među njena kolena kao pred ulaskom u svetilište, u najraskošniji i najtajnovitiji hram ljubavi.

Poklonio sam se svemoći prirodne, čiste ljubavi. Voleo sam Anamariju nežno. Bila je tiha poput široke mirne reke, bila je pitoma poput bonače pri zalasku sunca. Bila je moja svakim mojim uzdahom, svakim svojim pokretom, svakim delom svoga bića.

Bila je moja u toj ludosti od želje i strasti. Kao da je vekovima trajalo. Ničega osim nas nije bilo na našem otoku čežnje i pohote. Bili smo laki poput daha, bili smo strasni i napokon malo grubi.

Svršavao sam i još uvek izvodio ludi ples i ubrzo je topla rečica potekla iz njenog kanjončića stvarajući jezerce sreće na prekrivaču ispod nas. Ponornica se izlila a planina, ta opasna okomita planina okopnila je, smirila se izvirujući nesigurno iz svog kanjona. Anamarija me sada ljubila i grlila, obećavala da će pobeći od roditelja, da će živeti samnom i još mnogo toga. Spustila se do strica Branka da mu osobno zahvali.

A on još onako natopljen sirupima strasti, primljen u ponovni postupak pohotnih usana Anamarije, živnuo je i tražio još koju porciju. Pokleknuo sam je, zario joj ga onako mokroj i otvorenoj, imao sam osećaj do grla. Njene sam bokove privlačio na svoje prepone i dočekivao ih blagim udarcima. Bojao sam se da će mi izleteti iz ruku.

Odbijala se od mene, stenjala i širila ruke daleko ispred sebe, bez oslonca, *aknuta samo na žestokog strica Branka. Bio sam mužjak, strasan i gladan, željan ženke, bilo je to neko davno, praiskonsko vreme u doba večnih mitova, sunce se topilo nad nama poput kotlova užarene sperme. Prožimali su nas beskonačni talasi užitka a moja me Anamarija gutala u žestokim grčevima pomahnitalosti. I napokon umor je savladao osećanje, umorio strasti, san je blagoslovio naše otupele želje.

Zagrljeni krenuli smo u snove snova