OŽILJAK

…fokusirala se na usnu, raspuklu od hladnoće (donji, desni ugao), ožiljak je narušavao ružičastu sluzokožu, mora da je peklo (pomisli Matora Riba), mora da je sa svakim zalogajem, ili svakom rečju, sluzokoža usana pucala, zevala kao onaj sićušni cvet koji je videla u bašti, jednom davno ( ” Zevalica, cvet zevalice” rekao je Miloš).

Zevalica. Žućkasta skrama belih krvnih zrnaca na ožiljku ju je okupirala, pod jezikom je osećala kao drugačiju strukturu. Opet poljubac. I opet. Zevalica, i usne Matore Ribe su zevale iznad ožiljka, mora da je bolelo, užasno me boli ( kazala je Matora Riba Milošu, hvatajući vazduh kao zevalica, i ne samo zato što su je mučila pušačka pluća).

Već zato… što su šake Onog Mladića položene na njene kukove ubrzavale ritam, jer nema vremena, jer je već potrošila previše vremena, ne obazirući se na kvalitet utrošenog…je*e potrošeno vreme stvrdlo i prevuklo preko njene kože, kao i skrama od ožiljka na usni Onog Mladića, hrapavo i neujednačeno, svaki put u sudaru dve kože, u škripi skeleta… Zato što šapat “tucaj me” dolazi iz pluskvamperfekta, bez sećanja kome je bio zapravo upućen, i da li je ikada bio nekome upućen, i koji kurac nosi toliku čežnju Miloše, preskočićemo “Nelagodu u kulturi”, ignorance is bliss (vajkala se Matora Riba).

Zato što je njeno spiskano vreme proizvelo strah u očima Onog Mladića za trenutak ( a dovoljno dugo Miloše da izgovoriš “vreme je novac” i pomisliš na sve tome pripadajuće posledice), zato što ju je strah postavio na njeno mesto, zato što su se nizali tuđi trenuci dok je zatvorenih očiju ulazio u nju, “tucaj me” iz bogznačijeg pluskvamperfekta, i bogzna kome upućeno, i koga li je uopšte tucao zatvorenih očiju, i zato što je moralo boleti pucanje usne sluzokože kao što je bolelo prodiranje u njenu utrobu…

… zato što užasno boli, šta god da je, rekla je ” ljubavi” vratu Onog Mladića.

“Razumeš Miloše, u čitavom tom galimatijasu, to se savršeno uklopilo, šta ćeš…” rekla je Matora Riba.

“Pitu sa bundevom, slatku”.